Nastavak romana Kužiš, stari moj
„...Čovjek bi mislio da će se neki bog na svijetu promijeniti ako ti prijatelj umre. Da će se nekakvi znak pojaviti na nebu ili zemlji, svejedno, i gore i dolje isto sranje, u to sam bar siguran. Misliš da će biti više zraka jer je jedno mjesto prazno, a kad tamo, tramvaji su kutije sardina kao obično, rulja se ceri ko šašava, frajeri foliraju mačkama koje ni u tunguziji niko ne bi štel, uopće, živi se dalje ko da se ništ ni dogodilo, kao da smo svi na broju i spremamo se na tekmu, jer prognoza je dobra, neće biti kiše. Ništa od toga po čemu bi prokužio da jednog gala kita više nema med nama i da ga, ро svoj prilici, više neće ni biti. Osim ako ne vjeruješ u uskrsnuće. Tu onda tek nastaju komplikacije! Uskrsnuću se vesele bogomolje i rulja kaj nije grešila. Onda oni budu došli na svoje, kreteni jedni, kaj za života nisu uživali i ritali se ko mi dečki. Zato mene uskrsnuće ne uzbuđuje. Ja navek velim: živjeti se mora a dalje nije moja briga. To s Glistinom smrću mi je dobra pouka! Svega ima, ili pak nema, ko i prije. Ništ nisam profitirao, ako to smijem tako reći. Glista bi me shvatio, ne bi se raspigao. Kladim se da bi i on isto tako kao i ja razmišljao..."
